Savremeni čovek u raljama moderne tehnologije

Da li je je savremeni život gurnuo ljudski um preko granica njegovih mogućnosti? Da li je brzi napredak ljudske vrste ostavio nas kao pojedince nesposobnim da pratimo takav tempo? U novom radu objavljenom u časopisu „Behavioral Sciences“, društveni naučnici iz Singapura ispitali su prethodne studije i teorije kako bi sastavili argument: Naš brzi napredak kao vrste ostavio je naša pojedinačna tela i umove nesposobnim da ga prate. Za mnoge od nas, savremeni život može biti jedan haotičan dan za drugim. Danas živimo okruženi ogromnim zajednicama, stalnom povezanošću i mnoštvom međusobno isprepletenih pritisaka koji stvaraju pojačan osećaj nadmetanja. Nova studija ukazuje na to da ova „evoluciona neusklađenost” dovodi do ozbiljnih problema sa fizičkim i mentalnim zdravljem – od gojaznosti do anksioznosti. Istraživači navode da su naše instinktivne reakcije oblikovane tokom stotina hiljada godina evolucije, ali da one ne funkcionišu podjednako dobro u savremenom okruženju koje se razvilo u poslednjih nekoliko vekova. Na primer, pre interneta bilo je lakše razumeti svoj položaj u grupi. Sada se neprestano poredimo sa dugim listama prijatelja, rođaka, slavnih ličnosti i stranaca. Tu su i kumulativni efekti problema kao što su klimatske promene, globalne pandemije, ekonomska nestabilnost i tehnološke promene poput razvoja veštačke inteligencije – pojava koju istraživači nazivaju „polikrizom”. I ranija istraživanja su ukazivala na ove ideje, sugerišući da život u prenaseljenim urbanim sredinama dovodi do toga da se naše telo oseća kao da je neprestano izloženo napadima, kao i da savremena kultura, kada je reč o evolucionom uticaju na našu vrstu, zapravo nadmašuje uticaj faktora životne sredine. Istraživači svoj koncept nazivaju „Hipoteza o društveno-evolucionom neskladu i konkurenciji” i smatraju da bi bolje razumevanje ovog koncepta moglo pomoći u rešavanju pojedinih psiholoških problema savremenog doba. Ovo ima implikacije i na način na koji se projektuju gradovi i urbane sredine. Prostori se mogu tako oblikovati da deluju manje pretrpano i manje opterećujuće, pri čemu korišćenje prirodnih površina i više zelenila predstavlja očigledan polaznu tačku. To važi i za digitalne prostore. Istraživači se ne zalažu za odbacivanje digitalnih dostignuća, već smatraju da ona treba da budu osmišljena tako da smanjuju, a ne podstiču osećaj nadmetanja. Zatim, istraživači žele da vide kako se neke od ovih ideja proveravaju u daljim studijama – kroz ispitivanja u realnim uslovima o tome kako naše okruženje doprinosi našem blagostanju.